Translate

недеља, 16. новембар 2014.

URBANA LEGENDA O FILIPU VUKŠI

U našem gradu, 
đubreta se niko ne stidi,
bacamo ga po mračnim ćoškovima kada nas niko ne vidi,
žvrljamo po zidovima grafite ružne i glupe,
u parku lomimo ljuljaške, klackalice i klupe.
Žvaku zalepimo za stolicu,
pikavac ugasimo u šoljicu,
pljunemo na sred trotoara,
(to nam je duhovna hrana).
Kao deo folklora i narodne tradicije,
rezbarimo sedišta u autobusu
od prve do poslednje stanice.
Naše reke mutne, gutaju kanalizaciju ćutke,
a kada dođe vreme, sa nama je bratski podele.

Ali jednog se dana (kao da je došao sa druge planete)
među nama stvorilo neko čudno dete.
Nije trošio vreme na plitke teme,
već je odmah krenuo da rešava probleme.
Imao je ružnu naviku da u opštini izaziva paniku
i razbije im u komade lepotu svakodnevice,
kada na šalteru ugledaju njegovo lice:
"Vidim da na stolu kafica se hladi,
ali plata mora i da se zaradi.
Očistimo grad od rđe i mulja,
ružnoća moje oči žulja.
Rupe da se krpe,
metle u ruke,
svetiljke nove,
zebra ispred škole,
biciklističke staze,
za nesavesne kazne,
korov iskoreni,
žardinjere ozeleni,
drveće posadi,
tako se to radi,
grad je naša slika,
naš ponos i dika
naša mirna luka
ili naša bruka..."

Spavali smo dugo, al' sad smo se probudili,
u njegove ideje svi smo se zaljubili.
Budućnost nismo jasno videli,
hvala ti Filipe što smo se sebe postideli...

Ana San Snova Milinović

Нема коментара:

Постави коментар