Prođoh Zemun uzduž i popreko,
daikon rotkvu ja nigde ne nađoh.
Što ne nađoh ni po crna jada,
u bus uđe kontrolorka mlada,
al' ne traži kartu od junaka,
naočitog nabusitog Janka,
već od đece i nejakih baba.
"Dok se uzdam u junačku sreću,
ja vam kartu očitati neću !"
Noge moje vrednije od zlata,
bež'te brzo kroz otvorena vrata.
Na vratima komunalac drema,
za pasom mu lisičina seva,
neposlušnu raju da okuje
što se pravi da validator ne čuje :
"Mnogo nam je i drago i milo,
što ste ušli u naše vozilo,
očitajte karticu bus plusa,
da ne bude po obrazu pljuska !"
"Komunalče, ti po Bogu brate,
nisu stigle markice ni plate,
gazda mi je puka sirotinja,
ima ženu, švalerku i sina,
dok podmiri sve te besne ale,
za radnike ništa ne ostane.
Ti zažmuri na obadva oka,
(jes' priznajem baš je raja stoka)
a ja ću ti čvrstu veru dati,
drugi put ću dve karte otkucati !"
Sažali se komunalče mlado :
"Drugi put u aps ideš babo !
Miči mi se sada sa očiju,
dokle nisam primenio silu !"
Tu se priča srećno završava...
A što se tiče moga obećanja,
lepo kaže sirotinja raja :
"Obećanja ludom radovanja."
Ana Milinović
